ČLANOVI CRNOGORSKOG ODJELJENJA NAJVEĆE RUSKE ASOCIJACIJE MOTOCIKLISTA „NOĆNI VUKOVI” O ŽIVOTU I AKTIVNOSTIMA NA MOTORU

Slika

Uvijek spremni za humanitarnu akcijuVoze za bratsku ljubavSvaki noćni vuk mora prvo da se potrudi da bude primjer prvom klincu iz komšiluka, da vozi motor iznad 500 kubika, da je pravoslavac, ima minimum 21 godinu i da je za timski rad i zajednički život sa braćom. Član kluba ne može da se bavi kriminalom niti bilo čime zbog čega bi se neko postidio. Politika nas ne interesuje – objasnio je Bulatović Ako bi vam u igri aso­ci­ja­ci­ja po­nu­di­li ri­je­či Ru­si­ja, Pu­tin, mo­to­ri, 1989. i SSSR ne­po­gre­ši­vo bi­ste zna­li da ko­nač­no rje­še­nje mo­že bi­ti sa­mo Noć­ni vu­ko­vi – naj­ve­ća ru­ska aso­ci­ja­ci­ja mo­to­ci­kli­sta, či­ji se put čvr­sto osla­nja na pra­vo­slav­ne vri­jed­no­sti i tra­di­ci­ju, na propagiranje vje­re, lju­ba­vi pre­ma čo­vje­ku – bra­tu, hu­ma­ni­tar­nom ra­du… Baš te vri­jed­no­sti već vi­še od go­di­nu da­na nje­gu­ju i čla­no­vi naj­mla­đeg odje­lje­nja Noć­nih vu­ko­va, na­šeg cr­no­gor­skog, osno­va­nog u ma­ju 2015. go­di­ne. Me­đu pr­vi­ma član po­sta­je Vu­ko­man Bu­la­to­vić, pa­si­o­ni­ra­ni mo­to­ci­kli­sta ko­ji na­gla­ša­va da Noć­ni vu­ko­vi ni­su obi­čan mo­to-klub, već brat­stvo lju­di slič­nih uvje­re­nja ko­je do­dat­no po­ve­zu­je lju­bav pre­ma mo­to­ru kao sim­bo­lu slo­bo­de i ne­spu­ta­no­sti.
– Pri­je dvi­je go­di­ne Cr­nu Go­ru po­sje­ti­lo je odje­lje­nje „no­ma­da” Noć­nih vu­ko­va iz Ru­si­je, či­ji je za­da­tak da pu­tu­ju, upo­zna­ju no­ve lju­de i ši­re pri­ču naj­ve­će ru­ske aso­ci­ja­ci­je mo­to­ci­kli­sta. Ob­i­šli su Pod­go­ri­cu, gdje smo se i upo­zna­li i iste ve­če­ri si­nu­la nam je ide­ja da bi­smo mo­gli for­mi­ra­ti klub i u na­šoj ze­mlji. Oni su na­sta­vi­li svo­je pu­te­še­stvi­je, a mi smo na­sta­vi­li da raz­ra­đu­je­mo plan ka­ko da že­lju pre­tvo­ri­mo u stvar­nost. Ta­da mo­to­ci­kli­sta, a sa­da pred­sjed­nik klu­ba Želj­ko Vuk­če­vić ubr­zo je oti­šao za Mo­skvu, pre­ci­zi­ra­le su se ne­ke stav­ke oko osni­va­nja klu­ba i u ma­ju 2015. go­di­ne, Noć­ni vu­ko­vi Cr­ne Go­re zva­nič­no po­či­nju da po­sto­je – pri­ča Bu­la­to­vić.
Ka­ko is­ti­če, po­sto­je stro­ga i u isto vri­je­me jed­no­stav­na pra­vi­la ko sve mo­že za­slu­ži­ti pr­sluk Noć­nih vu­ko­va.
– Sva­ki noć­ni vuk mo­ra pr­vo da se po­tru­di da bu­de pri­mjer pr­vom klin­cu iz kom­ši­lu­ka, da vo­zi mo­tor iz­nad 500 ku­bi­ka, da je pra­vo­sla­vac, ima mi­ni­mum 21 go­di­nu i da je za tim­ski rad i za­jed­nič­ki ži­vot sa bra­ćom. Član klu­ba ne mo­že da se ba­vi kri­mi­na­lom ni­ti bi­lo ko­jim po­slom če­ga bi se ne­ko po­sti­dio, po­li­ti­ka nas ne in­te­re­su­je, je­di­na po­li­ti­ka je­ste po­li­ti­ka klu­ba, ko­ja se mo­ra po­što­va­ti jer ima­mo stro­ga pra­vi­la. Pri­vr­že­ni smo Cr­kvi, po­go­to­vo Mi­tro­po­li­ji cr­no­gor­sko-pri­mor­skoj i kad god im bi­lo šta za­tre­ba – mi smo tu, go­to­vo da ni­je­dan bi­tan do­ga­đaj ne pro­tek­ne bez na­še asi­sten­ci­je – pri­ča Bu­la­to­vić.
Noć­ni vu­ko­vi su po­seb­ni jer to ni­je obi­čan mo­to-klub, to je pra­vo brat­stvo.
– Kod nas je di­sci­pli­na na vi­so­kom ni­vou i u sva­kom tre­nut­ku mo­ra­mo stro­go vo­di­ti ra­ču­na o po­na­ša­nju, po­go­to­vo kad no­si­mo pr­sluk Noć­nih vu­ko­va. Ni­jed­nog tre­nut­ka ugled klu­ba ne smi­je da bu­de do­ve­den u pi­ta­nje. Mi smo ma­lo odje­lje­nje, ali smo pro­cen­tu­al­no mo­žda i naj­ak­tiv­ni­ji u ci­je­lom klu­bu jer sti­že­mo za­i­sta na do­sta mje­sta. Tru­di­mo se da nas ba­rem dvo­ji­ca, tro­ji­ca bu­de na svim de­ša­va­nji­ma, a i ima­mo na ko­ga da se ugle­da­mo jer nam je pred­sjed­nik klu­ba ne­u­mo­ran i hi­pe­rak­ti­van, ne­ma gdje ne sti­že. Do­sta se ba­vi­mo hu­ma­ni­tar­nim ra­dom, a i uvi­jek ima ne­što da se do­ne­se za Mi­tro­po­li­ju. Po­red re­dov­nih ak­tiv­no­sti klu­ba, po­tre­be Mi­tro­po­li­je su nam pri­o­ri­tet – na­vo­di Bu­la­to­vić.
On je kao i sva­ki Noć­ni vuk de­ci­dan u sta­vu da oni ni­su baj­ke­ri, već mo­to­ci­kli­sti.
– Ve­ći­ni su ter­mi­ni baj­ker i mo­to­ci­kli­sta si­no­ni­mi, a za­pra­vo ima­ju raz­li­či­ta zna­če­nja. Bi­ti mo­to­ci­kli­sta (što smo za­pra­vo mi) – zna­či bi­ti di­sci­pli­no­van i pri­mje­re­nog po­na­ša­nja. Baj­ke­ri su lju­di ko­ji vo­le mo­to-žur­ke, pro­vod, gla­sni su, bra­da­ti i sa kri­glom pi­va u ru­ci, dok sa mo­to­ci­kli­sti­ma to ni­je slu­čaj. Sve smo su­prot­no od to­ga jer svr­ha po­sto­ja­nja klu­ba ni­je is­pi­ja­nje pi­va po klu­bo­vi­ma, pra­vlje­nje žur­ki i slič­no, već nam je pri­mjer­no po­na­ša­nje i či­nje­nje do­bra na pr­vom mje­stu. Mi smo sva­ki dan za­jed­no, bu­kval­no funk­ci­o­ni­še­mo kao bra­ća, u sva­kom tre­nu se zna gdje je ko i ni­šta se ne mo­že ra­di­ti po sop­stve­nom na­ho­đe­nju, ne­go uvi­jek u do­go­vo­ru u ko­me uče­stvu­je­mo bu­kval­no svi – iskren je Bu­la­to­vić.
Se­kre­tar klu­ba Rat­ko Vuk­če­vić na­vo­di da je pr­va za­jed­nič­ka vo­žnja vu­ko­va iz Cr­ne Go­re do Hi­lan­da­ra na nje­ga osta­vi­la naj­ja­či uti­sak ko­ji te­ško da se mo­že opi­sa­ti ri­je­či­ma.
– Po­se­ban je do­ga­đaj mo­to­rom pu­to­va­ti sa lju­di­ma jer tu se lju­di ili zbli­že ili ra­zi­đu. Ta na­ša pr­va vo­žnja po­ka­za­la nam je – da bez ob­zi­ra na to što se pri­je to­ga ni­smo vo­zi­li za­jed­no i mno­go dru­ži­li – mo­že­mo da funk­ci­o­ni­še­mo kao je­dan. Upra­vo ta­da smo osje­ti­li brat­sku po­ve­za­nost jer ni­je la­ko ugo­di­ti dva­de­se­to­ri­ci lju­di, ali kad čo­vjek us­pi­je da za­rad za­jed­nič­kog in­te­re­sa po­ti­sne sop­stve­ni, to već ne­što zna­či. Tu pr­vu vo­žnju iz­dva­jam kao po­če­tak sve­ga li­je­pog ko­je se ka­sni­je sa­mo na­do­ve­zi­va­lo. Jed­na od pod­jed­na­ko us­pje­šnih vo­žnji bi­la je i Vi­dov­dan­ska kroz Re­pu­bli­ku Srp­sku. Nji­ho­vo odje­lje­nje Noć­nih vu­ko­va osta­vi­lo je po­se­ban uti­sak na me­ne, u smi­slu od­no­sa pre­ma na­ma, uop­šte pre­ma lju­di­ma, bra­ći… Ta­mo sam do­ži­vio da nam di­je­te pri­đe i bez ika­kvih pi­ta­nja zna ko smo i šta smo, sa­mo sta­ne da nas po­zdra­vi, na­smi­je se, mah­ne – pri­ča Vuk­če­vić. Ka­ko je ka­zao, na pu­tu do Hi­lan­da­ra pre­đu ukup­no 2.000 ki­lo­me­ta­ra ali ni­kad u cu­gu, uvi­jek ima­ju do­bro or­ga­ni­zo­van put sa us­put­nim sta­ja­nji­ma na sve­tim i mje­sti­ma ko­je no­se du­bo­ku tra­di­ci­ju, isto­ri­ju…
– Na­ši ci­lje­vi su, pri­je sve­ga, nje­go­va­nje i ču­va­nje pra­vo­slav­ne vje­re, hu­ma­ni­tar­ni rad, oču­va­nje mul­ti­et­nič­kog skla­da, kao i pro­mo­ci­ja zdra­vih sti­lo­va ži­vo­ta. Že­li­mo svo­jim pri­mje­rom da po­ka­že­mo da mo­to­ci­kli­sti ni­su li­ko­vi iz ame­rič­kih fil­mo­va, već lju­di ko­ji po­štu­ju tu­đi i svoj ži­vot, ko­ji po­štu­ju svo­ju i tu­đu vje­ru i ko­ji, pri­je sve­ga, po­štu­ju i vo­le čo­vje­ka. Ima­mo čvr­stu vje­ru u Bo­ga, brat­sku lju­bav i slo­gu ko­je će­mo ši­ri­ti i nje­go­va­ti dok bu­de­mo po­sto­ja­li – na­gla­ša­va Vuk­če­vić. Vu­ko­man Bu­la­to­vić je ka­zao da ima­ju do­bru sa­rad­nju sa dru­gim klu­bo­vi­ma iz re­gi­o­na i is­ta­kao da im je u ci­je­loj pri­či oko for­mi­ra­nja klu­ba naj­vi­še po­mo­gla Sr­bi­ja.
– Bra­ća iz Sr­bi­je, od­no­sno pred­sjed­nik Noć­nih vu­ko­va Re­pu­bli­ke Sr­bi­je Sa­ša Sa­vić, ko­ji se od sa­mog po­čet­ka za­u­zeo za nas, otvo­rio nam je mno­ga vra­ta i na ne­ki način bio je spo­na iz­me­đu nas i Ru­si­je. Kod njih smo uvi­jek ra­do vi­đe­ni go­sti i oni kod nas, a ta­kva je si­tu­a­ci­ja sa bi­lo ko­jim klu­bom iz re­gi­o­na, osje­ća­te brat­sku lju­bav i ni­šta vi­še od to­ga nam i ne tre­ba– na­vo­di Bu­la­to­vić. Ra­do smo vi­đe­ni go­sti kod njih i oni su ne­ko ko nam je pro­kr­čio put ka svi­je­tu ula­ska u Noć­ne vu­ko­ve. Ka­ko je ka­zao, sva­ko pu­to­va­nje osta­ne za­pam­će­no i po ne­koj aneg­do­ti.
– Sje­ćam se da je na pu­to­va­nju do Hi­lan­da­ra sa na­ma pu­to­vao i sin jed­nog čla­na klu­ba ko­ji je bio i vi­še ne­go uz­bu­đen što pu­tu­je sa na­ma. Ka­ko uvi­jek ima­mo us­put­na sta­ja­nja, mi se sva­ko ju­tro do­go­vo­ri­mo gdje će­mo svra­ti­ti i ka­da će­mo sti­ći u ne­ki ho­tel, me­đu­tim, na tom pu­to­va­nju svi nas po ma­lo za­dr­že i ni­kad ne stig­ne­mo do ne­kog ho­te­la na vri­je­me. Ta­ko da smo go­to­vo stalno do hotela po no­ći do­la­zi­li, da bi taj mom­čić re­kao: „Vi baš pra­vo ime ima­te, Noć­ni vu­ko­vi, ni­kad još za da­na ne­gdje ni­ste sti­gli”, i bio je u pra­vu. Slat­ko smo mu se na­smi­ja­li, ali to i je­ste lje­po­ta na­ših pu­to­va­nja – is­pri­ča­li su Bu­la­to­vić i Vuk­če­vić.
Ka­ko su ka­za­li, usko­ro ih oče­ku­je li­ti­ja u Tre­bi­nju, na ko­ju ih je po­zvao lič­no vla­di­ka Gri­go­ri­je, a po­seb­no se ra­du­ju po­nov­nom pu­to­va­nju na Hi­lan­dar i od­la­sku na naj­bit­ni­ji i naj­ma­sov­ni­ji mo­to-skup na svi­je­tu, 19. ja­nu­a­ra na Se­va­sto­polj, na Kri­mu. S.RA­DE­VIĆ

Isto­ri­ja klu­ba

Od 1983. go­di­ne na­sta­je pro­to­tip Noć­nih vu­ko­va, lju­di na mo­to­ri­ma, ko­ji su bra­ni­li mu­zi­ča­re od ta­ko­zva­nih „ne­for­ma­la”, jer su ta­da odr­ža­va­ni pr­vi ile­gal­ni kon­cer­ti rok-ben­do­va ko­je je i vla­da zva­nič­no bra­ni­la s ob­zi­rom na to da je sva­ki kon­cert za­vr­ša­vao ma­sov­nom tu­čom. 31. ma­ja 1989. go­di­ne osno­van je pr­vi mo­to-klub Noć­ni vu­ko­vi u Ru­si­ji, ko­ji je do­bio svoj grb i za­sta­vu.
Or­ga­ni­za­ci­ja ni­je zva­nič­no re­gi­stro­va­na, jer to ta­da ni­je bi­lo mo­gu­će, ali je­ste 1995. go­di­ne, ka­da se mo­to-klub Noć­ni vu­ko­vi zva­nič­no upi­su­je u dr­žav­ni re­gi­star. 1995. go­di­ne Noć­ni vu­ko­vi pri­re­đu­ju Pr­vi me­đu­na­rod­ni Bajk šou. Tri da­na i no­ći bez pre­stan­ka sve se okre­ta­lo oko glav­nog sim­bo­la pra­zni­ka – mo­to­ci­kla. Skup su po­sje­ti­li baj­ke­ri iz mno­gih ze­ma­lja, a broj uče­sni­ka bio je pre­ko 5000 lju­di.

http://www.dan.co.me/?nivo=3&rubrika=Ljudi+i+dogadjaji&clanak=557091&datum=2016-07-24&naslov=Voze+za+bratsku+ljubav

Оставите одговор

Додај коментар